среда, 30. октобар 2013.

MORALNO VASPITANJE I RAZVIJANJE MORALNE SVESTI KOD DECE - 2.deo

U prethodnom tekstu govorila sam uopšteno o moralu i moralnoj svesti. Ovde ću se, u skladu sa temom, fokusirati samo na moralno vaspitanje dece i proces formiranja i razvijanja moralnih uverenja, stavova i navika, kao i o ulogama porodice i obrazovnih institucija u tom procesu.



MORALNO VASPITANJE je posebna komponenta procesa vaspitanja i predstavlja složen pedagoški proces. To je proces moralnog formiranja i oblikovanja pojedinca u društvenu, moralnu ličnost. Tokom ovog procesa formiraju se moralna  svest, moralna osećanja, volja, krakter, moralne navike i stavovi kao karakteristike ličnosti.

Svi nastojimo da mladi postanu samostalni ljudi, spremni i sposobni da donose odgovorne odluke uskladjene sa moralističkim zahtevima društva. Očekujemo od dece disciplinovanost, poslušnost, odgovornost i nezavisnost. Međutim, naša nastojanja se sve češće ne ostvaruju, deca su neodgovorna i neposlušna, i sve je teže izaći na kraj sa njima. Zašto se to dešava? Gde grešimo? 

Jedan od uzroka problema zapravo i leži u tome što mi očekujemo nešto, a ne radimo ništa, kao da će sve samo. Naravno da dete neće samo shvatiti i razumeti šta je ispravno i dobro, a šta nije. Zato su im potrebni roditelji, nastavnici i stručnjaci kako bi nastojanja ostvarili, a socijalizaciju usmerili u pravom smeru i u skladu sa moralnim i drugim društvenim normama. Dete procesom socijalizacije uči svako ponašanje i kao što uči šta je dobro, humano, kulturno, isto tako uči i šta nije. Pritom, sve ono što usvaja, usvaja iz svoje neposredne okoline onako kako mu se prezentuje. 

Moralno vaspitanje dece i mladih treba da nam bude jedan od prioriteta tokom celokupnog vaspitanja. Ako društvo zaboravlja i ostavlja po strani moralističke vrednosti, jer uvek postoji nešto preče, samim tim normalno je da će i deca učiniti isto. Tu veliku ulogu igraju i masovni mediji (o kojima će biti više reči u nekom od narednih tekstova) koji prezentuju neku novu nazovikulturu, koji naglašavaju materijalističke vrednosti i izostavljaju duhovne. Deca pronalaze uzore u tim, medijski proklamovanim vrednostima i prema istim frmiraju sopstvene stavove. Ponašanja koja im se  masovno predočavaju shvataju kao normalna i tako se sami ponašaju. Pored toga, moralnim shvataju sve ono što autoritet zahteva. O utaciju autoriteta na ponašanje mladih bilo je reči u tekstu Autoritarnost i zahtevi

Nije moralno sve što autoritet zahteva. Ovde treba naglasiti i da je prihvatanje i činjenje dobrovoljnog karaktera. Ne može niko da natera dete da nešto učini dobro ili loše (osim pod prisilom, što nije tema ovog teksta). Dete treba samo da oseti šta je dobro i pravilno, a šta nije, što zavisi od ličnosti, karakernih osbina i temperamenta deteta. Ono što dete oseća kao pozitivno, treba da samovoljno prihvati i u skladu sa tim da se postavi i deluje. Tu nastupa uticaj porodice i obrazovnih institucija koji u skladu sa svojom ulogom u procesu socijalizacije deteta treba da deluju na formiranje i razvoj moralne svesti ili moralnosti. 

Emotivna komponenta u moralnom prosuđivanju igra bitnu ulogu, kao i razvijena samokontrola koju dete stiče podsticanjem od strane okoline da sami procenjuju i odlučuju.

Kako i na koji način treba da se postave nosioci socijalizacije, koji su zadaci moralnog vaspitanja i kako se formiraju moralna uverenja, čitaćete u sledećem nastavku.

Нема коментара:

Постави коментар